Знаменити споменици 2

СПОМЕНИК ВУКУ КАРАЏИЋУ
Аутор: ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ

У парку, на углу Рузвелтове улице и Булевара краља Александра, бронза 300 цм, укупна висина 725 цм.
Подигла га Београдска општина 1937.

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
(Тршић код Лознице, 1787 - Беч, 1864), лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика

Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-10. тешко је оболео, лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813. одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар, подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје "Рјечник (са граматиком)" у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах "Даница" и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене "Песме" Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев "Рат за српски језик и правопис" доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

СПОМЕНИК ДОСИТЕЈУ ОБРАДОВИЋУ
Аутор. РУДОЛФ ВАЛДЕЦ

Бронза 300 цм, укупна висина 500 цм. Подигнут 1911. испред некадашње Народне библиотеке (пред улазом у Калемегдан), а 1930. пренет у Универзитетски парк.

На споменику је исписана максима: "Идућ учи, у вјекове гледај!"

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
(Чаково, Банат, око 1739 - Београд, 1811), књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ

Као младић отишао у манастир, али се касније раскалуђерио, путовао по свету и студирао на европским универзитетима. Спада у најзначајније и најутицајније личности српског народа у 18. и почетком 19. века. Прешао у Србију 1806. (за време Првог српског устанка) и 1808. основао Велику школу, а потом постао први министар просвете у Србији (1811). Знање и идеје уносио у народ тежећи да га просвети. Рационалист, родољуб, реформатор, борио се против сујеверја и свемоћи цркве. Међу првима тежио јединству југословенских народа, без обзира на верске разлике. Залагао се за употребу народног језика у књижевности, за ослобођење жена из ропског положаја итд. Најзначајнија дела: "Живот и прикљученија", "Басне", "Совјети здравог разума". Сахрањен у порти Саборне цркве у Београду.

СПОМЕНИК ИВИ АНДРИЋУ
Аутор: МИЛЕНКО МАНДИЋ

На Андрићевом венцу, у близини Пионирског парка; бронза 140 цм. Подигнут 1992. поводом стогодишњице рођења нашег нобеловца.

ИВО АНДРИЋ, www.ivoandric.org.yu
(Долац крај Травника, 1892 - Београд, 1975), добитник Нобелове награде за књижевност 1961.

Гимназију је завршио у Сарајеву, студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, докторирао у Грацу. Између два светска рата био у дипломатској служби. Писац снажне имагинације, а истовремено и ванредан познавалац историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће писао. Сугестивно је дочарао људску и друштвену панораму минулих времена. У почетку је објављивао песме, да би временом прешао на приповетку и роман. Спада међу наше најчитаније писце, такође и међу оне који су највише превођени у свету.

Написао романе "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија" и "Омер-паша Латас"; збирке приповедака "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Лица", "Деца", "Кућа на осами"; лирску прозу "Еx понто", "Немири"; медитативну прозу "Знакови поред пута", "Разговор са Гојом". Писао и есеје о својим омиљеним писцима Његошу, Кочићу, Матавуљу. Био дуго година председник Савеза књижевника Србије.

СПОМЕНИК МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ
Аутор: ДРИНКА РАДОВАНОВИЋ

Бронза 70 цм, укупна висина 260 цм. Подигнут 1993. поводом обележавања стогодишњице рођења великог писца.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
(Чонград, Мађарска, 1893 - Београд, 1977), песник, приповедач, романсијер, драмски писац

Један је од најистакнутијих представника модерног књижевног израза код нас после Првог светског рата. Радио је као професор и новинар, а од 1928. у дипломатској служби. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле одлази у Лондон, да би се вратио у Београд тек 1965. Почео је да објављује 1918. и до краја живота исписао је најпоетскије романе на српском језику ("Сеобе" и "Друга књига Сеоба"), најдубљу поему у славу Београда ("Ламент над Београдом"), најпотресније романе о рату ("Дневник о Чарнојевићу") и изгнанству ("Роман о Лондону"), студију о Микеланђелу, поему "Стражилово", у којој "заиста монументална конструкција архитектонских маса не противуречи лакоћи и смарагдној прозирности материјала од којих је саграђена, ни спонтаности елемената који су у њу уграђени" (Марко Ристић).

Покретао је листове и часописе ("Путеве" са М. Ристићем 1922, "Идеје", политички лист 1934), добио највећи број књижевних награда између два рата у Београду. Екранизације његових проза ("Сеобе" Александра Петровића и др.) доказују да је Црњански био с правом уверен у своје драматуршко умеће ("Маска, 1918, "Конак", 1957, "Тесла", 1966). Написао је и неколико брилијантних есеја о сликарима и позоришту, путопис "Љубав у Тоскани", мемоарске записе "Итака и коментари" и "Ембахаде" I-III и роман "Код Хиперборејаца".